Petak, Maj 10, 2019

ТАЧКА

 

Не могу више да слику створим,

да опишем нешто, не иде...

Тебе не видим више, исто,

па сам слеп, поред, узалуд, раширених очију.

 

Круг је сужен до краја,

те мрдам само прстима и трепћем, када морам...

Срце, и не куца, осим кад мора...

Мисли, одавно моје нису...

 

Само ми је твоје име на уснама, залеђено,

само су ми твоје усне испред мојих,

само на твој миг реагујем,

само ми ти кораке правиш...

 

Када ту ниси, нема ни мене, не постојим,

све је бело, све је црно, све је у једној боји,

нема обриса, мириса, укуса,

нема додира, ни ходања нечујног, а слутећег,

са пуцкетањем прстију у близини...

 

Вичем, а нема те,

грло отворено, а глас не излази,

не чујеш ме,

не долазиш,

не питаш,

све се сужава у тачку једну,

остаје још мало

и она нестаде...

 

 

 

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me