Забрањена јесен


Сунце ово,угреје, па утихне, па угреје, па хладно буде, као пред смрт саму. Ноћу је хладно, ноћу је јако, ноћу је јако хладно. Ноћу, само сенке неке, покрену се на трен, па се нагло зауставе...Напрасно је јесен снажно крочила, она је срца заледила и укочила.

Миран,лежим. Као да ћу заспати, па не могу, па заспим, а као будан ходам, па не спавам, већ ходам, а спавам и сањам, не знам...

Миран сам сам. Гледам завесу, игра светла или се померила мало?

Главу исправим према светлу, не спавам, не сањам, као да те видим, као да си ту, као да дишеш на пола метра...

Није то то.Ветар јесењи, зубатог сунца син, пркоси са покретима, звуцима, вара ме, смејесе, вара ме само сањивог, када сам срца рањивог...

Миран сам сад. Не померам више ни груди. Да ли сам жив помислих, те малим прстом дадох живота искре део. Жив јесам, али ми се чини и нисам, као да ме је неко пренео светлосном или другом енергијом, са овог света на овај, онај неки други...

Е, срце моје...Дошло је време јесење, дошло је време да нове закрпе зашијемо, ти и ја, два стара ратника, два друга, два непријатеља, два бића вољена, два супарника, два невољника, два различита бића...

Ова глава,без мисли посебних, само је срце слушала. Срце је лагало, заводило, гурало у забрањени град, као ђаволчић онај, са десног рамена. У глави, спавао је анђео,осетио није како му о глави раде, иза леђа, слутио није да ова забрањена јесенстиже, тако нагло, да укочи све што хода, мили и гамиже, камо ли крв узаврелу, па закаљену водом хладном...Шербет ми струји жилама топао, ако овако настави,хладан ће бити за тили час...

Некако ми је лакше сада. Тврдим, сигурно ми је лакше! Сада знам, сунце никада вишеогрејати неће, угасило се, као што се увек и гасило, вековима, али је увек ибила нада, па га је подизала да се опет дигне и угреје...

Наде нема, сунца нема, топлога нема, само хладно дрвеће савија ветрове, кали овога човека, млати га, јер је некада грешан био, грешан био и остао и тако залеђен остао офуцаног срца, јадног, изгребаног, једва да бије...

Миран сам сада, много је лако сада. Препустиш се ветру, рашириш крила и он те однесе, гдети се одувек земљица смешила, мила, добра слатка и мека, и док је овога века,конац ћемо у иглу увлачити, крпу крпити, рупе скратити, да много мање буду, ижао ми, жао ми само на труду, а ту сам да одувек пливам до ивице, до ивице онелитице, и падам и дижем се, и опет падам, па се надам, али све је то у круг, ништа, и ништа и опет - ништа...

Ево, мирансам, хвала ти ветре што стаде сада, можда се и јави нека нада, сада када самзаспао, забрањену јесен изгубио, па и себе по мало, јер, тако ти је када сан падне када се најмање надаш, док ветар помера сенке и док све мислим дошла си,а ти више доћи не смеш, а и да смеш, не смеш, и тебе заледи јесен, ова добра стара, непредвидива, забрањена јесен...