Немој ми шта замерити


Ти ћеш ме разумети.

Лакше ми је то написати, него рећи.

Када живе речи лете, ја их не знам изговорити.

Мешају ми се тада осећања у глас,

па никада чисто да их изустим.

Некако дрхте, утање ми се гласне жице.

Поглед ми не гледа право,

него све у страну, па поцрвеним...

Када напишем неке речи, све су велике и јаке,

а изговорим ли их, постану тихе и неприметне,

бледуњаве,

све нешто као да бих и као да не бих...

Овако, сакривен иза хиљаду завеса,

сигуран у себе и своје сутра,

снажан,

неприкосновен,

јак,

турбулентан и навалентан,

говорим ти судбинске сентенце,

са надом искреном да ћеш их разумети...

Чуј разумети – истопити!

Немој их доживљавати као последице психосоматких поремећаја,

него као резултат вишегодишњих ратова свакојаких,

брда и долина,

стења и камена,

таласа и немира,

сунца и свемира...

Када ме видиш, ја сам Титан!

Када ме схватиш – ја сам ситан!

Проста је душа моја.

Мисли, за које мислиш да су исувише тешке,

мени који их схватам,

а камо ли теби, која и не знаш шта имам у глави тој

– једноставне су!

То је вечита борба између добра и зла.

И веруј, више волим прво,

али понекад изађе друго.

И нисам ја срећан због тога,

још се више борим,

али још више, нажалост и страдам!

Ови таласи на челу мом,

сребрна боја косе,

шарала их је судбина и шибала,

и шибала,

док попустили нису,

уз одувек храбро и поносно држање...

Али, није издржало тело ово, јадно...

 

Издало ме је у мукама најгоре врсте!

Висило је на ивици провалије и само се држало за прсте!

Газили су ми те прсте, до бола, вечни мој и честити крсте!

Болело је, држало је, не могло је више...

Падам у дубоку јаму и лоше ми се пише...

Не видим светлости никакве, нити се назире крај...

Док падам доле, мислим брзо о теби, знај...

Коначно се ближи тло, почињем да се знојим...

Последње си, драго име на уснама мојим...