Немој ми шта замерити


Ти ћеш ме разумети.

Лакше ми је то написати, него рећи.

Када живе речи лете, ја их не знам изговорити.

Мешају ми се тада осећања у глас,

па никада чисто да их изустим.

Некако дрхте, утање ми се гласне жице.

Поглед ми не гледа право,

него све у страну, па поцрвеним...

Када напишем неке речи, све су велике и јаке,

а изговорим ли их, постану тихе и неприметне,

бледуњаве,

све нешто као да бих и као да не бих...

Овако, сакривен иза хиљаду завеса,

сигуран у себе и своје сутра,

снажан,

неприкосновен,

јак,

турбулентан и навалентан,

говорим ти судбинске сентенце,

са надом искреном да ћеш их разумети...

Чуј разумети – истопити!

Немој их доживљавати као последице психосоматких поремећаја,

него као резултат вишегодишњих ратова свакојаких,

брда и долина,

стења и камена,

таласа и немира,

сунца и свемира...

Када ме видиш, ја сам Титан!

Када ме схватиш – ја сам ситан!

Проста је душа моја.

Мисли, за које мислиш да су исувише тешке,

мени који их схватам,

а камо ли теби, која и не знаш шта имам у глави тој

– једноставне су!

То је вечита борба између добра и зла.

И веруј, више волим прво,

али понекад изађе друго.

И нисам ја срећан због тога,

још се више борим,

али још више, нажалост и страдам!

Ови таласи на челу мом,

сребрна боја косе,

шарала их је судбина и шибала,

и шибала,

док попустили нису,

уз одувек храбро и поносно држање...

Али, није издржало тело ово, јадно...

 

Издало ме је у мукама најгоре врсте!

Висило је на ивици провалије и само се држало за прсте!

Газили су ми те прсте, до бола, вечни мој и честити крсте!

Болело је, држало је, не могло је више...

Падам у дубоку јаму и лоше ми се пише...

Не видим светлости никакве, нити се назире крај...

Док падам доле, мислим брзо о теби, знај...

Коначно се ближи тло, почињем да се знојим...

Последње си, драго име на уснама мојим...

 

 

 

 

У хладној ноћи

 

Када утихну нападачи и ноћ се спусти хладна, да би се уморни сви грејали, укључујући одбрану свеколику, дође ми мисао прва, да ми је срце своје и сваки мишић на свом месту да стоји.

            Дођеш ми, након свих крви  - ти, у сновима ме зовеш, подсећаш да твоја сам кост и осмехе правиш, својим слатким уснама, да би се мртав подигао, да би рањен оздравио, мргуд – обрве подигао, сузе пресушиле...

            Колико већ сутра, ја ћу насмејан мач подигнути, зубе стегнути и косити све пред собом, знам да чекаш ме, знам да топла си, пољубићеш ме, загрлићу те...

            Победнички ми се крст клати пред очима, венац ловоров видим, полубог сам непобедиви, једино што ми је људско – гледам те, да ли ме гледаш...

            Када ми је најтеже од тешког било, само зажмурим, тебе видим, светлости моја, ти ме вучеш, ти ме штитиш, ништа ми не могу, ни до колена ми не досежу, такву ми снагу даш!

            Некако ми је сада хладно у овој ноћи хладној, опет. Нешто ме из сна тргне, јер видим како безбрижно спаваш сада и питам се, имаш ли мисли мојих у таласном хватању можданих фреквенција? Да ли ти таласи уопште долазе, да ли се успут смрзну или одбију од твоје љуске као о морску стену?

            Да сам ја сада ти, ја не бих тренуо у овој хладној ноћи!

Руке бих склопио, грејао молитвом и призивао божије моћи!

„Судбино једна, чудна и дивна, сагласна љубављу сада!

Доведи ми драгог из хладне ноћи, спаси ме огромног јада!“

Не чујем ти звуке, не чујем руке, не чујем молитве гласне,

из мојег тела, крваве ране, полако живот ми гасне.

Како би сада, ово ледено срце, волело видети твоје груди,

па нека прстом упиру људи и кажу: “ Ови су луди!“,

нека се свако чуди!

Како би сада, један пољубац мали, отворио моје очи!

Да станем на брдо, да ударим тврдо, притисак да ми скочи!

А ти спаваш мирно и слатко сањаш, мирне своје ноћи,

Ја сада не знам ни шта ћу сутра и да ли ћу ти доћи.

Ако те ништа не буди ноћу, ни да се откријеш мало,

ја нећу ни кренути према теби, када ти није ни стало...

 

 

 

Прднух, јел да?


Е вала, одсвираћу још један марш!

Па нека пукну, из дремежа да устану!

Све ми се чини, да васколики свет – мало ме познаје, а још мање разуме, што ме нешто, баш јако заболе, ту доле, мислим... Додуше, ни ја њих нисам довољно изучио, немам времена, нити ми је изучавање на памет дошло. Или ме пратити не могу, јер ја не дајем руку посрнуломе, него напред грабим, јер да сам се вратио, обојица би изгубили и нестали. Овако, бар ја имам неку шансу. А он је умро, те умро. После ми жао буде, када ухватим времена, размишљајући у тоалету, приликом вршења великог посла...

Коју годину пре, пружао сам руке и – ништа! Падао заједно са њим, али човек остао и као човек – нестао...Тактике нема више, ко први стигне на циљ – томе се пише!

Ево, читам ово што сам претходно написао и не верујем да сам тако охолијег човека икада срео. Шта ћеш, кад ти охоли нападоше срце пре тога и оно ојачало, штит створило, антибактеријски серум пустило...

Једино у тоалету, ухвати ме нека сета, често зажмурим и сећам се тешких тренутака, а и зној ме облива неки. Ваљда је то што не једем чорбасто, не стижем...

 

 

Не знам ја да волим

 

Увек исте речи изговарам.

како те волим са уснама својим,

савијен у неком углу,

са сузама горким…

 

Уствари,

не знам ја да волим.

 

Ни да заболи ме ишта љубавно изнад струка!

Сам сам себи сувишан,

мрзак

и стравичан,

не знам ја да волим.

 

А ти би ме тако хтела научити сласно,

а ја не дам ти, гласно и јасно.

Ни да љубим не вреди.

Као дух сам проклети, без куће своје,

шарлатан брзоплети,

сенка бледа,

без љубави твоје.

 

И да ме загрлиш, исто, не вреди,

ништа ми срце не игра јаче,

а снагом свом осмех понудиш,

џабе ти,

таман да око ти тужно плаче.

 

Не знам ја да волим.

 

Тугу ћеш са мном стећи.

Можеш се са мном ледити,

можеш се са мном пећи,

на леђа лећи,

џабе ти,

ништа ти нећу рећи!

 

Ни колико те волим,

а камо ли снажно,

као да је то сада, па, важно.

 

Не знам ја да волим.

 

Знам само да ћутим у сну.

Када те нема знојим се,

сањам да ниси ту.

 

Чашу воде попијем,

са ледом, да грло ми стисне,

да угушим глас дебео,

да га убијем, да не писне.

 

Да душу испустим јадну,

сада, кад ниси ту,

да ме нема,

кад волети не знам,

да ми останеш

у вечном

сну…

 

 

 

 

Као у сну

 

 

Лако је теби,

јер ти сањаш затворених очију…

 

Ја их тешком муком склапам,

а када се то и деси,

траје само на трен и отварам их поново,

као дивља мачка у шуми, када нешто шушне…

 

Гледам те сада, поново,

у овом полусну,

полуискораку,

полупокрету,

са животом половним,

од срца одстрањеним,

од матице одбаченим…

 

Не пружаш руке никако,

никако да те сахватам у целости,

све те нешто само осећам,

све ти се надам,

све сам ресурсе потрошио,

као грана стогодишња…

 

Када је киша, сунце ми треба,

када је сунце, за облаке се заклањам…

Никако да застанем,

да те одгледам,

да душу заститим,

да слатко празно је после тога…

 

Нећеш ни да ме гурнеш са ивице,

нека паднем и не устанем.

Нећеш ни мали пољубац да даш,

духу умирућем.

Нећеш ништа,

мене нећеш,

А желиш да ти пратим стопе,

тек да знаш, да сам ту…

 

Нећу те више,

несанице,

ноћи,

ни сова ми не дође када си ту,

само су слике

понекад живе,

тако су дивне,

као у сну…

 

 

 

Папучом у главу

 

 

Нисам рекао да те не волим.

Ниси ме ни питала то.

Само сам те љубио.

На крају, папучом у главу добио.

 

Као да сам странац.

Као да те нисам никад волео.

Као да сам смеће проклето.

Као и да ти ниси била,

него те је представа носила.

 

Враћам ти папучу твоју.

Остави главу моју...

 

 

Да ли ме требаш, као ти што мени сада?

 

Сањам.

Још увек те сањам.

И ону водену капљицу на твојим грудима...

Још увек је обухватам уснама.

Пијем, као да сам жедан сто година био.

Још увек гледам,

Чујем уздах,

Смејем се...

Као да си ту, и сада, поред мене,

Чујем те да дишеш,

Чујем ти мирис косе,

Чујем додире,

Чујем да – волиш ме,

И без речи проклетих,

По потезу руку само,

По лупању срца познах, по слопљеним очима,

По загрљају јаком...

 

Склапам руке.

Нећеш се вратити никада.

А ја ти нећу доћи исто.

Као да нас није било никада,

У тој јачини,

Као да је пожуда кратка

На зиду остала записана,

Мирису јастука

И једном ожиљку срчаном,

Што ме спопада са кишом,

И све док она пада,

Бол не престаје,

Као старачке кости,

Као туга непрегледна,

Као пољана без хлада

И печурка на сред ње,

Без друга свога,

Од сунца осушена,

Мала,

Пала...

Жедна кише да пада,

Срећна кад киша пада,

И нека пада,

Ево, опет пада...

 

 

Тоалетна размишљања


Прднух, јел да?

Е вала, одсвираћу још један марш!

Па нека пукну, из дремежа да устану!

Све ми се чини, да васколики свет – мало ме познаје, а још мање разуме, што ме нешто, баш јако заболе, ту доле, мислим... Додуше, ни ја њих нисам довољно изучио, немам времена, нити ми је изучавање на памет дошло. Или ме пратити не могу, јер ја не дајем руку посрнуломе, него напред грабим, јер да сам се вратио, обојица би изгубили и нестали. Овако, бар ја имам неку шансу. А он је умро, те умро. После ми жао буде, када ухватим времена, размишљајући у тоалету, приликом вршења великог посла...

Коју годину пре, пружао сам руке и – ништа! Падао заједно са њим, али човек остао и као човек – нестао...Тактике нема више, ко први стигне на циљ – томе се пише!

Ево, читам ово што сам претходно написао и не верујем да сам тако охолијег човека икада срео. Шта ћеш, кад ти охоли нападоше срце пре тога и оно ојачало, штит створило, антибактеријски серум пустило...

Једино у тоалету, ухвати ме нека сета, често зажмурим и сећам се тешких тренутака, а и зној ме облива неки. Ваљда је то што не једем чорбасто, не стижем...


Аve Marco Antonie!

 

 

Брдовита земља...

На крају града,

у борби непрекидној,

човек изгори...

 

Тада, само слике пролазе,

муњевитом брзином,

великом силином,

будећи из сна неизвесног,

из живота прекратког, малог,

сићушног и слатког...

 

Када и те слике нестану,

ожиљци само остану,

туга вечна, неутешна,

гледај,

суза је једна пала...

 

На зиду оном, белом,

нема филма више,

прекинула се трака,

само се речи врте,

нагомилане, да пукну,

не видим више ни руку

и тонем у дубоки сан...

 

(Грузија, Тбилиси, Кардиолошка болница, 14.04.2016.)

Опет одлазим (Каранфил се на пут спрема)

 

Знам, престаћеш дисати.
Као и ја, док се не вратим.
Знам, опет идем.
Ти, опет остајеш.
Време нам стаје, сада почесто,
слике губимо,
очи видимо, сада поретко,
сузе – саме долазе.

Немам ти ја снаге,
коња овог, седлати више.
Не могу више срца пуног одлазити,
празног – долазити,
дане губити,
срећу – у процепу наћи...

Више бих се - у крилу савио,
више бих те – у усне додирнуо,
више – овог сунца видео
и више себе – камење ово, у вис бацао.

Немам ја тебе поред себе,
па као да нема, онда, ни мене.