Папучом у главу

 

 

Нисам рекао да те не волим.

Ниси ме ни питала то.

Само сам те љубио.

На крају, папучом у главу добио.

 

Као да сам странац.

Као да те нисам никад волео.

Као да сам смеће проклето.

Као и да ти ниси била,

него те је представа носила.

 

Враћам ти папучу твоју.

Остави главу моју...

 

 

Да ли ме требаш, као ти што мени сада?

 

Сањам.

Још увек те сањам.

И ону водену капљицу на твојим грудима...

Још увек је обухватам уснама.

Пијем, као да сам жедан сто година био.

Још увек гледам,

Чујем уздах,

Смејем се...

Као да си ту, и сада, поред мене,

Чујем те да дишеш,

Чујем ти мирис косе,

Чујем додире,

Чујем да – волиш ме,

И без речи проклетих,

По потезу руку само,

По лупању срца познах, по слопљеним очима,

По загрљају јаком...

 

Склапам руке.

Нећеш се вратити никада.

А ја ти нећу доћи исто.

Као да нас није било никада,

У тој јачини,

Као да је пожуда кратка

На зиду остала записана,

Мирису јастука

И једном ожиљку срчаном,

Што ме спопада са кишом,

И све док она пада,

Бол не престаје,

Као старачке кости,

Као туга непрегледна,

Као пољана без хлада

И печурка на сред ње,

Без друга свога,

Од сунца осушена,

Мала,

Пала...

Жедна кише да пада,

Срећна кад киша пада,

И нека пада,

Ево, опет пада...

 

 

Тоалетна размишљања


Прднух, јел да?

Е вала, одсвираћу још један марш!

Па нека пукну, из дремежа да устану!

Све ми се чини, да васколики свет – мало ме познаје, а још мање разуме, што ме нешто, баш јако заболе, ту доле, мислим... Додуше, ни ја њих нисам довољно изучио, немам времена, нити ми је изучавање на памет дошло. Или ме пратити не могу, јер ја не дајем руку посрнуломе, него напред грабим, јер да сам се вратио, обојица би изгубили и нестали. Овако, бар ја имам неку шансу. А он је умро, те умро. После ми жао буде, када ухватим времена, размишљајући у тоалету, приликом вршења великог посла...

Коју годину пре, пружао сам руке и – ништа! Падао заједно са њим, али човек остао и као човек – нестао...Тактике нема више, ко први стигне на циљ – томе се пише!

Ево, читам ово што сам претходно написао и не верујем да сам тако охолијег човека икада срео. Шта ћеш, кад ти охоли нападоше срце пре тога и оно ојачало, штит створило, антибактеријски серум пустило...

Једино у тоалету, ухвати ме нека сета, често зажмурим и сећам се тешких тренутака, а и зној ме облива неки. Ваљда је то што не једем чорбасто, не стижем...


Аve Marco Antonie!

 

 

Брдовита земља...

На крају града,

у борби непрекидној,

човек изгори...

 

Тада, само слике пролазе,

муњевитом брзином,

великом силином,

будећи из сна неизвесног,

из живота прекратког, малог,

сићушног и слатког...

 

Када и те слике нестану,

ожиљци само остану,

туга вечна, неутешна,

гледај,

суза је једна пала...

 

На зиду оном, белом,

нема филма више,

прекинула се трака,

само се речи врте,

нагомилане, да пукну,

не видим више ни руку

и тонем у дубоки сан...

 

(Грузија, Тбилиси, Кардиолошка болница, 14.04.2016.)

Опет одлазим (Каранфил се на пут спрема)

 

Знам, престаћеш дисати.
Као и ја, док се не вратим.
Знам, опет идем.
Ти, опет остајеш.
Време нам стаје, сада почесто,
слике губимо,
очи видимо, сада поретко,
сузе – саме долазе.

Немам ти ја снаге,
коња овог, седлати више.
Не могу више срца пуног одлазити,
празног – долазити,
дане губити,
срећу – у процепу наћи...

Више бих се - у крилу савио,
више бих те – у усне додирнуо,
више – овог сунца видео
и више себе – камење ово, у вис бацао.

Немам ја тебе поред себе,
па као да нема, онда, ни мене.