Немој ми шта замерити
Ти ћеш ме разумети.
Лакше ми је то написати, него рећи.
Када живе речи лете, ја их не знам изговорити.
Мешају ми се тада осећања у глас,
па никада чисто да их изустим.
Некако дрхте, утање ми се гласне жице.
Поглед ми не гледа право,
него све у страну, па поцрвеним...
Када напишем неке речи, све су велике и јаке,
а изговорим ли их, постану тихе и неприметне,
бледуњаве,
све нешто као да бих и као да не бих...
Овако, сакривен иза хиљаду завеса,
сигуран у себе и своје сутра,
снажан,
неприкосновен,
јак,
турбулентан и навалентан,
говорим ти судбинске сентенце,
са надом искреном да ћеш их разумети...
Чуј разумети – истопити!
Немој их доживљавати као последице психосоматких поремећаја,
него као резултат вишегодишњих ратова свакојаких,
брда и долина,
стења и камена,
таласа и немира,
сунца и свемира...
Када ме видиш, ја сам Титан!
Када ме схватиш – ја сам ситан!
Проста је душа моја.
Мисли, за које мислиш да су исувише тешке,
мени који их схватам,
а камо ли теби, која и не знаш шта имам у глави тој
– једноставне су!
То је вечита борба између добра и зла.
И веруј, више волим прво,
али понекад изађе друго.
И нисам ја срећан због тога,
још се више борим,
али још више, нажалост и страдам!
Ови таласи на челу мом,
сребрна боја косе,
шарала их је судбина и шибала,
и шибала,
док попустили нису,
уз одувек храбро и поносно држање...
Али, није издржало тело ово, јадно...
Издало ме је у мукама најгоре врсте!
Висило је на ивици провалије и само се држало за прсте!
Газили су ми те прсте, до бола, вечни мој и честити крсте!
Болело је, држало је, не могло је више...
Падам у дубоку јаму и лоше ми се пише...
Не видим светлости никакве, нити се назире крај...
Док падам доле, мислим брзо о теби, знај...
Коначно се ближи тло, почињем да се знојим...
Последње си, драго име на уснама мојим...